О општини...

Име Палилула јавља се тек првих година 19. века и односи се на "село смештено на четврт сата хода" од града опасаног шанцем. О пореклу назива овог дела Београда нема поузданијих историјских података. Истраживачи сматрају да су ондашње власти, по некима лично кнез Милош, забраниле пушење на уским београдским улицама због лако запаљивих зграда. Зато су тадашњи пушачи палили своје луле тек по изласку из вароши. Записана сећања из 1840. године кажу да је на једном диреку била нацртана лула која је објашњавала намерницима да ту могу слободно пушити, да могу да запале своју лулу. Претпоставља се да отуда потиче назив Палилула.

Београд је 1860. године подељен на шест квартова, а један од њих био је палилулски. Три деценије касније, 1890. године, палилулски кварт био је највећи у Београду, у њему је живело 10.563 Београђана. У 1365 домова било је 2844 домаћинстава. Палилулци су се држали старих обичаја о крвним задругама. Деобе међу њима биле су права реткост. Такав начин живота условљавала је земљорадња као основна делатност.

Данас је општина Палилула територијално највећа у Београду, обухвата 44.586 ха, а са 169.363 становника, према подацима Градског завода за статистику и информатику по последњем попису становништва од априла 2002. године, општина Палилула је трећем месту у граду. Палилула је административно формирана 1956. године, широм десне и леве обале Дунава које повезује Панчевачки мост (подигнут 1933., срушен 1944. и обновљен 1946. године). С десне стране реке, од суседних београдских општина Палилулу деле улице Таковска, Булевар револуције, Рузвелтова и Партизански пут. Преко Карабурме и приградских насеља Сланци и Велико Село спушта се опет на Дунав. На његовој левој обали, Палилула обухвата готово сва градска насеља према Зрењанину и Панчеву.

Палилулци су се одувек бавили земљорадњом, посебно воћарством и повртарством. Данас, од укупне површине Палилуле, преко 30.000 ха чини обрадиво земљиште.

Археолошка ископавања, посебно на Карабурми, показују да су близина реке и плодна земља њених обала одувек привлачили људе да се ту задржавају и боре за опстанак.Насеобина је настала на простору изван градских бедема, идући од некадашње Видин капије (на месту данашње Прве гимназије), подно Ташмајданског гребена, до Дунава. Значајнија насеља ничу у 16. веку.

Од Ташмајдана ка Дунаву и Булбулдерском потоку (данашња Цвијићева улица) налазиле су се "баште, виногради, пашњаци, али и млинови, па чак и летњиковци, чији су власници живели у самом граду". Првих деценија 18. века то је био најлепши део тадашњег Београда. Оценили су то и бројни колонисти, занатлије и трговци немачког, али и српског порекла, који су дошли у пратњи аустријске војске принца Еугена Савојског.

Од 1717. до 1739. године на овом простору подигли су насеље Карлстал (Карлова долина), повезано омиљеним београдским шеталиштем, Дугом улицом (данашња Душанова), с утврђеним градом. У Карлсталу је било цркава и манастира, цветних алеја и зеленила и лепо уређених широких улица. Али, Турци поново освајају Београд, стварајући од њега турску варош, а од Палилуле њиве и баште за присилни рад Срба на њима.Палилула тек у време кнеза Милоша постаје село, захваљујући његовој жељи да од Савамале начини "праву варош". Раселио је Савамалце, бесплатно им поделивши плацеве "код села Палилуле", наниже од напуштене и запуштене Батал џамије (на месту данашње Скупштине СРЈ). Београд се постепено ширио, тако да су на њивама Палилуле подизане нове зграде, а преко некадашњих ораница просецане су нове улице. Палилула је мењала изглед.Стизали су нови житељи из свих крајева Србије и Аустроугарске и од земљорадника су постајали калфе или фабрички радници.

Тако је Палилула све више прерастала у индустријско предграђе Београда. Данас је Палилула један од најзначајнијих београдских привредних центара са великим бројем друштвених предузећа и предузећа и радњи у сфери приватног предузетништва.

Када је хатишерифом Србија стекла право да гради школе и болнице, Палилуци међу првима захтевају да се у њиховом крају изгради и отвори школа. На Ташмајдану, при цркви код тадашњег гробља, настала је трећа по реду београдска основна школа. На предлог директора београдске гимназије, већ 1870. године отворена је и палилулска полугимназија. Непуних шест година касније започело је похађање и петог разреда. Тако је ова школа прерасла у потпуну гимназију. На Палилули у то време ради и виша школа "васпитателно заведеније" за женску децу, а похађају је кћери најугледнијих Београђана.

Данас на Палилули постоји 30 објеката за рад с децом предшколског узраста (предшколска установа "Бошко Буха" и њених 29 објеката), 14 основних, 6 средњих школа, 3 дома ученика средњих школа, 3 студентска дома и 8 факултета (Правни, Електротехнички, Грађевински, Архитектонски, Машински, Технолошко-металуршки, Рударско-геолошки и Богословски факултет СПЦ) са преко 20.000 студената. Ту је и средња Богословска школа "Свети Сава", по којој је деоПалилуле на коме се она налази добио назив Богословија, а одскоро ту се налази и Богословски факултет Српске православне цркве.

Велики број грађана Палилуле обухваћен је разноврсним спортским програмима, од рекреативног до врхунског професионалног спорта. Вероватно да нема Београђанина који није био на неком од спортских сусрета, рекреативном тренингу или шетњи у објектима Спортско-рекреативног центра "Ташмајдан". Центар је данас једно од најзначајнијих спортских стецишта младих, некада популарно клизалиште - стадион "Ташмајдан" (кошарка, тенис, атлетика, карате, аикидо и др.); пливање, скокови у воду, ронилачки спорт, фитнес, боди-билдинг и др.) и дворана за зимске спортове "Пионир" (уметничко клизање, хокеј и др.) и највећи покривени спортски објекат, не само на Палилули, већ и у Београду, хала "Пионир" (кошарка, одбојка, ритмичка гимнастика, бокс, џудо, стони тенис и др.)

Романтичари с Карабурме - ОФК "Београд" користе највећи отворени спортски објекат на Палилули. Могућност бављења спортом и рекреацијом пружају и Спортски центар "Партизански пут" на Ћалијама, фудбалски терени "Палилулца" у Крњачи и "Београда" с Карабурме, као и стадиони у Ковилову, Падинској Скели, Дунавцу, Лепушници, Борчи и др. Фудбалском клубу "БСК Борча" уступљено је 13,5 ха земљишта ради развијања и унапређивања спорта и рекреације становника тог дела Палилуле. Треба поменути и мање спортске објекте попут тениских терена "Црвена звезда", кошаркашких игралишта у Котежу, терена за мали фудбал у Борчи, Вишњичкој Бањи, Роспи Ћуприји итд.

Подручје Панчевачког рита, као и потез Сланци - Велико Село, значајан су потенцијал ловног спорта и ловног туризма Палилуле. Сваки познавалац риболова тврди да се у Београду најбоље пеца управо на палилулским обалама Дунава и његових канала и рукаваца (Црвенка, Себеш, Дунавац, Мокри Себеш и др.) Део неизмерног потенцијала које Дунав и његово приобаље пружају за развој спортова на води користе и кајак кану клубови у Борчи и Вишњици.

За лековита својства бање у Овчи (високотермална вода) и Вишњичке Бање (извори лековите воде и блато) зна се више од два века. Њихово уређење и максимално искоришћење још увек су само на нивоу планова и перспектива.

У централном делу општине налази се насеље названо Професорска колонија, пуно архитектонских здања заштићених као споменици културе. Између Цвијићеве улице и хале "Пионир" започела је свој живот 1926. године, изградњом породичних кућа за професоре, асистенте и друге службенике Београдског универзитета. Ова значајна концентрација интелектуалне елите јединствен је случај у нашим крајевима. Улице Јаше Продановића, Стојана Новаковића, Љубе Стојановића, подсећају и данас на истакнуте људе који су живели у Колонији. Кућа у улици Љубе Стојановића 25 завештана је Народном музеју и данас је у њој Музеј Надежде и Растка Петровића, истакнутих уметника, својевремено становника Палилуле.

Почетком треће деценије ЏЏ века, у споменутим улицама (које чине језгро првобитне Професорске колоније), живели су, радили и стварали професори Београдског универзитета: Александар Јовановић, Александар Леко, Богдан Поповић, Борислав Лоренц, Васиљ Поповић, Виктор Новак, Димитрије Коњев и многи други.

Очито, палилулски простор "памти" многе историјске догађаје. Најзначајнији је свакако објављивање хатишерифа, на дан Светог Андреја Првозваног, 30.11.1830. године по старом календару, односно, 13.12.1830. године према новом календару, по коме Велика порта признаје Србији пуну националну самосталност, кнезу Милошу наследно кнежевско достојанство, а Србима право на београдску варош. Ово се догодило на брежуљцима Ташмајданског парка, испод кога су својевремено били рудници тврдог камена и шалитре, а у близини места где су Турци, по налогу Синан-паше спалили мошти Светог Саве.

Данас је Ташмајдан централни градски парк и стециште младости и игре. У њему је црква Светог Марка, а уз њу је и Руска црква.

Историју Палилуле вековима записују и манастир Светог Стевана у Сланцима, иначе метох манастира Хиландар, затим цркве у Борчи и Овчи, познате по богатим, рестаурираним иконама и иконостасима и најмлађа црква на Карабурми - Сабор српских светитеља.

Манастир Светог првомученика и архиђакона Стевана у Сланцима има узбудљиву историју. Нема тачних података о томе ко га је и када саградио, али се на основу писаних докумената и усмених казивања може закључити да је стар најмање седам векова. Златно доба манастира је доба српске средњевековне државе, када је имао велико имање и бројно братство. Након рушења 1834. године манастир је опустео, а имање распарчано под турском влашћу. Манастир је обновљен 1970. године.

На Палилули се налазе и споменици новије историје, као што су Гробље ослободиоцима Београда из Другог светског рата, Јеврејско гробље и др.

Од значајних архитектонских здања треба поменути зграду Главне поште, Универзитетску библиотеку и Архив Србије, који садрже непроцењиво благо из прошлости и садашњости ове општине.

Уз општинску зграду, иначе задужбину Агније и Михајла Срећковића у Таковској улици, налазе се три важне информативне и културне институције: Радио-телевизија Србије, Дечји културно-образовни центар (некадашњи Дом пионира) и једино позориште на простору палилулске општине - Мало позориште "Душко Радовић" за најмлађе, са вечерњом сценом "Радовић" за одрасле.

Кроз Дечји културни центар прошли су многи ученици, а велики број њих данас су позната имена из света уметности, друштвеног и културног живота. У оквиру овог центра малишани су ангажовани у бројним радионицама - глумачкој, ликовној, музичкој, језичкој…

Давне 1948. године, 27. маја, на Ташмајдану је представом "Пепељуга" у режији Предрага Динуловића отворено "Позориште лутака Народне Републике Србије". Јуна месеца 1952. године мења име у "Београдско марионетско позориште", затим, 1962. године постаје "Београдско позориште лутака", а 1967. године "Мало позориште". Када је 1984. године умро познати песник Душко Радовић, у спомен на њега, позориште мења назив у "Мало позориште Душко Радовић". ("Вечерња сцена Радовић" установљена је 1986. године.)

Мали, али изузетан по својим глумачким квалитетима, ансамбл овог позоришта учествовао је на бројним домаћим и међународним фестивалима освајајући награде за своја уметничка остварења. Од преко 200 изведених дечјих представа треба поменути: "Кишобран за двоје", "Гуливер у земљи лутака", "Мачак у чизмама", "Алиса у земљи чуда", "Пинокио", "На слово, на слово"…

Већ деценијама у матичној библиотеци "Милутин Бојић", оази знања и културе, одржавају се занимљиве вечери и трибине које су изузетно посећене. У оквиру НУ "Браћа Стаменковић" смештена је једна од најпосећенијих градских галерија - Галерија "Браћа Стаменковић", у којој се могу видети дела познатих уметника Миће Поповића, Оље Ивањицки, Милића од Мачве… Оно чиме може да се похвали ова Галерија су два значајна пројекта – сталне изложбе под покровитељством града Београда – "Портрет" (сваке године у мају) и "Цртежи" (сваке године у октобру).

У НУ "Браћа Стаменковић" налазе се и просторије Ансамбла народних игара и песама "Коло", једине професионалне институције ове врсте код нас. Ансамбл је основан пре више од пет деценија у циљу очувања националног културног блага. Учесник је бројних смотри и фестивала: "Хомољски мотиви", "Вуков сабор у Тршићу", "Прођох Левач, прођох Шумадију"

На Палилули су у своје време живели и стварали: Јован Илић и синови Војислав, Милутин, Драгутин и Жарко, затим Љуба Ненадовић, Лаза Лазаревић, Бранислав Нушић, Милан Ракић, Јанко Веселиновић, Урош Предић, Ђура Јакшић, Десанка Максимовић, Милан Ајваз, Северин Бјелић, Миодраг Павловић, Мира Алечковић и многи други.

Назив Карабурма (црни венчани прстен) потиче из турског доба и означава део града где су се осуђеници "венчавали са смрћу". Како у турско доба, тако и у време Келта (на овом локалитету пронађена је некропола великих димензија), Карабурма је била место борбе за голи живот - први кућерци појавили су се овде крајем прошлог века, а сазидали су их сиромаси који нису могли да живе "с оне стране шанца". Почетком овог века и продором индустрије, уз јефтину радну снагу, ницале су штофаре, циглане и други објекти. Данас је Карабурма савремено уређени део Палилуле. Подно ње нижу се насеља Роспи Ћуприја, Вишњичка Бања, Вишњица, Сланци и Велико Село.

Иако први пут поменута у историјским документима пре пет векова, насеља Борча и Овча, као и друга новијег датума (Крњача, Котеж, Падинска Скела) административно су постала део Палилуле половином овог века. Некадашња острвца настала повлачењем Дунава, исушивањем бара и ритова и изградњом каналског система, убрзано су се ширила (само делимично плански) у пољопривредном и урбаном смислу, па је тако Борча најпространије и најбројније насеље Београда. Спој пољопривреде, индустрије, трговине и услужних делатности даје овом делу Палилуле посебно занимљива обележја.

Грађани општине Палилула однедавно имају своје новине. Реч је о листу "Палилула" чији је оснивач Скупштина општине Палилула. Први број овог листа појавио се почетком 2001. године и већ је испунио свој основни захтев - да информише, образује и помаже у савладавању тешкоћа. Представља сервис становника Палилуле, одраз је њихових живота и потреба.

Слава општине Палилула је Марковдан, 8. маја. (Поново се слави од 1997. године.)